Dušan Matejić: Pozorište ima živ kontakt sa publikom i to je ono što ga izdvaja od ostalih medija

Jovana Živanović 2018.
Komentari

Niška publika imala je priliku da uživa u predstavi Dnevnik jednog ludaka, svog sugrađanina, Dušana Matejića koji je maestralnom improvizacijom na samom početku predstave izazvao oduševljenje publike i zaradio gromoglasni aplauz. Tokom cele predstave salom Doma Vojske se širio smeh, ali publika je sa ove monodradrame, monokomedije i monotragedije ipak izašla sa gorkim ukusom u ustima i pomešanih emocija.

Foto: Kristina Mitić

Dnevnik jednog ludaka je predstava nastala je po istoimenom delu Nikolaja Vasiljeviča Gogolja. Predstava prikazuje život jednog malog, nevažnog čoveka, koji, razočaran i unesrećen, poveruje da je velik i važan. Dušan Matejić je za Studentski dnevni list govorio kako je spremao ovaj komad a kako za samu ulogu ludaka.

Celu predstavu ste sami spremali, od teksta koji ste adaptirali do scenografije i to kao master rad na Fakultetu dramskih umetnosti. Koliko Vam je bilo teško da se sami izbroirite sa ovim komadom u pripremi, i  na sceni?

Dušan: Režija i adaptacija mi nisu bile toliko teške koliko gluma ,u suštini. Adaptirao sam priporevtku koja je pisana u perfektu, tako da sam je ja samo ubacio u sadašnje vreme i malo nešto korigovao.

Predstava je rađena po Gogoljevoj pripoveci. Koje su bile korekcije pripovetke?

Dušan: Korekcije u smislu da dešavanje bude ovde, sada i u ovom trenutku. Rediteljske korekcije su bile samo da nađem što maštovitija, apstraktnija i kreativnija rešenja iz te logike ludaka, uz psihološkom potvrdu.

kroz tekst

Dušan Matejić u ulozi ludaka; Foto: Kristina Mitić

Dnevnik jednog ludaka, kao master rad na FDU, premijerno je izvedena pre dve godine. Zašto su Nišlije čekale ovoliko dugo ovo izvođenje?

Dušan: Nemam mnogo producentskih sposobnosti i nisam baš sposoban za organizaciju gostovanja, ali dobro. Sad su me pozvali i veoma mi je drago što sam ovde.

U predstavi igrate činovnika koji postaje opsednut bolesnom idejom o svojoj veličini? Koliko je bilo teško da se poistovetite sa likom i  na koji način ste se pripremali za ovu ulogu?

Dušan: Sa psihološkog asprekta pripreme, dosta su mi pomogle psihološke knjige, kao i dokumentarci koje sam gledao o životu ludaka u ludnicama kako u Srbiji tako i u inostrantsvu. Ali naravno, potrebno je da se ostvari što veći stepen identifikacije sa likom.

Pored pozorišta, imali smo priliku da Vas vidimo i u raznim filmovima i serijama, od Sinđelića do Senki nad Balkanom. Šta je lakše? Igrati u pozorištu ili na filmu?

Dušan: Ni jedno ni drugo nije lako. Podjednako je lako, ali je podjednako i teško glumiti i na filmu i u pozorištu. Oba su mi uzbudljiva, ali sve ima svoje prednosti i mane. Pozorište ima živ kontakt sa publikom, a sve ostalo je simulacija živog kontakta i to je ono što ga izdvaja od televizije, serije i filma.

Pored predstava, serija i filmova igrate i u dečijim predstavama. Koliko su deca bolja publika od odraslih i na koji način uspete da ih animirate sa scene?

Dušan: Deca nisu bolja publika od odraslih. Njih je potrebno animirati na iskren način. Deca su iskrena i nestrpljiva, a onda i mi sa scene treba da glumimo što iskrenije da bi oni to prihvatili što bolje. Kod njih nema laži i prevare. Kad im se nešto sviđa, skaču i viču, a  sa druge strane, kad je nešto dobro, onda se pecaju na priču, udube se u potpunosti i navijaju.

Koji su Vam dalji planovi? Gde Vas možemo videti u narednom periodu?

Dušan: U Nišu igram predstave Mrtve duše, Gde je nestao Harms, Brod ljubavi i The party u Narodnom pozorištu, a u Beogradu Knjiga druga, Gospođa ministarka, Ožalošćena porodica i još dosta predstava, tako da su to neki moji trenutni planovi. 

Ključne reči: Dom vojske , dom vojske niš , dusan matejic , intervju , dnevnik jednog ludaka , predstava ,

Komentari

Morate biti registrovani i prijavljeni da biste ostavili komentar.