Milosrdni anđeo

Tamara Tasić 2018.
Komentari

Bum! Koliko je vremena potrebno da sve nestane? Koliko je smrti trebalo da bi se nekom rađalo? Koliko je života ostalo da bi za životima patilo? Kolike su godine prošle da se nije zaboravilo? 

Foto: Tamara Tasić

Zovem se Života. Imao sam i oca, i majku, i brata. Bilo mi je punih šest godina kad sam ostao sa bakom i dekom. Čuvali su me. Nisam razumeo gde neko odlazi kad nije pored tebe. Pričali su mi o nekom boljem svetu. Verovao sam. Kad si daleko od onog krša i loma, i nas golih i bosih, i nas prekrivenih ćebadom preko glave, i nas u nekom hladnom podrumu, onda si sigurno na dobro mestu. Slušao sam jednu te istu muziku, svakodnevno. Govorili su da su to nekakve sirene. Verovao sam. Kad ti taj zvuk zavara uho, navikneš se pa kud puklo da puklo. Pucalo je svuda i rušilo se sve. Ljudi su trčali s jednog kraja na drugi. Ja sam čas hodao čas me je deda nosio, čas me je baba vukla za sobom. Nikada nisam bio sam. U rukama sam držao zeca, igračku. Ostavio ga brat kad je odlazio. Otac i majka su ostavili samo mene. Bio sam ljut i nemoćan. Krivio sam ih. Verovao sam im. Onaj podrum se je tresao. Povlačio mi se krevetac gore, dole, levo, desno. Ja sam samo ćutao. U podrumu je gorela sveća neko vreme. Napolju je gorelo sve. U taj plamen sam video i oca, i majku, i brata. Dani su prolazili kao najveća čekanja, i čekanja... Da sam mogao da biram između Deda Mraza i jednog jedinog slobodnog dana... Nisam mogao da biram. Sve je počelo kad sam imao šest godina i sve se završilo kad sam imao isto toliko. A tako je dugo trajalo. Za to kratko vreme mnogo je beba, dece, roditelja, i nečijih deka i baka uzeto. Govorili su mi da ih je uzeo Anđeo. Milosrdni Anđeo. Verovao sam. Vreme je izgradilo sve što je taj Anđel rušio, ali nije vratilo one koje je uzeo. Srbija je puna Života. Bum!

Ključne reči: kolumna , bombardovanje , 1999 , milosrdni anđeo ,

Komentari

Morate biti registrovani i prijavljeni da biste ostavili komentar.